Velika nagrada Monaka 1992: Senina epska odbrana protiv nadmoćnog Mensela

Tehnološka dominacija Williamsa i aktivno oslanjanje

Početak Formula 1 sezone 1992. godine protekao je u znaku apsolutne, zastrašujuće dominacije jednog tima i jednog tehnološki revolucionarnog bolida. Williams-Renault FW14B, remek-delo genijalnog dizajnera i aerodinamičara Adriana Neweya, bio je bolid koji je izgledao kao da dolazi iz neke sasvim druge dimenzije u odnosu na konkurente. Sa revolucionarnim sistemom aktivnog oslanjanja (active suspension) koji je elektronski kontrolisao visinu i stabilnost šasije u svakom trenutku trke, kontrolom proklizavanja (traction control) i izuzetno efikasnim poluautomatskim menjačem, ovaj bolid je bio toliko tehnološki napredan da je ostatak grida činio potpuno nemoćnim i sporim. Nigel Mansell (Najdžel Mensel), poznat pod nadimkom "Il Leone" (Lav) zbog svog beskompromisnog, borbenog i agresivnog stila vožnje, koristio je ovaj bolid na najbolji mogući način, uništavajući samopouzdanje svojih protivnika.

Pre dolaska u kneževinu Monako, šampionat je već uveliko izgledao rešen i lišen bilo kakve rezultatske neizvesnosti. Mansell je trijumfovao na prvih pet trka sezone (Južna Afrika, Meksiko, Brazil, Španija i San Marino), što je bio potpuno novi i dotad neviđeni rekord u Formuli 1. Williams je osvajao pol pozicije sa više od jedne sekunde prednosti u odnosu na najbliže pratioce, ostavljajući rivale u stanju potpunog očaja. Činilo se da niko i ništa na stazi ne može da zaustavi Mansella na njegovom neumoljivom putu ka prvoj šampionskoj tituli. Konkurencija je bila potpuno demoralisana, a u paddocku je vladalo opšte mišljenje da će Velika nagrada Monaka biti samo još jedno Mansellovo krstarenje ka laganoj i rutinskoj pobedi na uskim i zahtevnim ulicama Monte Carla.

Sennina potraga za čudom u kneževini

U taboru McLarena u to vreme vladala je velika zabrinutost i frustracija. Aktuelni svetski šampion Ayrton Senna (Ajrton Sena) davao je sve od sebe u bolidu McLaren-Honda MP4/7A, ali je bilo i više nego očigledno da moćni japanski V12 motor i zastarela aerodinamička rešenja bolida ne mogu na regularan način da pariraju svemirskoj tehnologiji Williamsa. Senna, trostruki svetski šampion i neprikosnoveni vladar ulica Monaka koji je na toj stazi već imao zabeležene četiri impresivne pobede (uključujući tri uzastopne u periodu od 1989. do 1991. godine), bio je svestan da je ulična trka u kneževini njegova najbolja, a verovatno i jedina prilika da prekinu Mansellov zastrašujući pobednički niz.

Međutim, zvanične kvalifikacije su surovo pokazale realno stanje snaga te sezone. Nigel Mansell je osvojio još jednu pol poziciju u nizu sa lakoćom koja je iritirala konkurente, dok je njegov klupski kolega Riccardo Patrese zauzeo drugo mesto, kompletirajući prvi startni red za Williams. Ayrton Senna je morao da se zadovolji tek trećim mestom na gridu, sa vremenskim zaostatkom od neverovatnih 1.1 sekundu za najbržim Mansellom. Za bilo kog drugog vozača na svetu, ovaj zaostatak bi značio prećutnu predaju pre nego što trka i počne. Ali Senna je bio sazdan od drugačijeg materijala. On je savršeno dobro znao da u Monaku kvalifikacije jesu izuzetno važne, ali da sama trka na uskim, džombastim ulicama, gde nema ni milimetra prostora za greške, uvek piše sopstvene, potpuno nepredvidive i dramatične priče.

Mansellovo krstarenje ka pobedi i kontrola trke

U nedelju, 31. maja 1992. godine, toplo sunce je obasjalo Monte Carlo, a tribine su bile ispunjene do poslednjeg mesta. Na samom startu trke, Senna je izveo sjajan i izuzetno agresivan manevar. Odmah je napao Riccarda Patreseu sa unutrašnje strane, obišavši ga pre prve oštre krivine Sainte Devote i preuzevši drugo mesto na stazi. Međutim, Mansell je na čelu kolone bio potpuno neuhvatljiv. Koristeći sve prednosti aktivnog oslanjanja i aerodinamičke stabilnosti svog Williamsa, Britanac je počeo da se odvaja neverovatnom brzinom, praveći razliku od oko jedne sekunde po krugu.

Mansell je kontrolisao trku sa neverovatnom lakoćom i hladnokrvnošću. Dok je Senna davao svoj apsolutni maksimum iza njega, držeći bolid na samoj ivici kontakta sa ogradama i rizikujući u svakoj krivini, vremenska razlika je rasla iz kruga u krug. Do 70. kruga (od ukupno 78 krugova koliko se vozilo), Mansell je imao ogromnih 28 sekundi prednosti u odnosu na drugoplasiranog Sennu. Trka je izgledala potpuno odlučena; gledaoci pored staze su polako počeli da napuštaju svoja mesta na tribinama, a televizijski komentatori širom sveta su već uveliko čestitali Mansellu na šestoj uzastopnoj pobedi u sezoni. Niko na svetu u tom trenutku nije mogao da zamisli kakav se dramatičan i šokantan preokret sprema u samoj završnici.

"Bolid je bio apsolutno savršen tokom cele trke. Vodio sam sa pola minuta prednosti i razmišljao o tome kako da bezbedno privedem trku kraju bez forsiranja motora. A onda sam odjednom, prilikom izlaska iz tunela pod punim gasom, osetio da zadnji kraj bolida počinje čudno da pleše i da gubim kontrolu nad njim." – Nigel Mansell [^1]

Trenutak drame u tunelu i neočekivani boks

U 71. krugu trke, dok je prolazio kroz brzi i mračni tunel, Mansell je osetio opasne vibracije na zadnjem delu svog bolida. Sumnjao je na probušenu gumu ili potencijalno katastrofalan kvar na zadnjem aktivnom oslanjanju. Znajući da bi udes pri brzini od preko 260 km/h na uskoj uličnoj stazi mogao da dovede do teških povreda, Mansell je momentalno doneo odluku da uđe u boks na zamenu guma. Problem je bio u tome što je u tom trenutku bio daleko od ulaza u pit-lane, pa je morao izuzetno pažljivo i sporo da odvozi preostali deo kruga kako ne bi potpuno uništio vešanje bolida.

Kada je Mansell konačno skrenuo u boks, mehaničari Williamsa nisu bili potpuno spremni za vanredno i neočekivano zaustavljanje. Nastao je priličan haos prilikom zamene točkova – navrtka na zadnjem levom točku se zaglavila na osovini, što je produžilo stajanje na preko 15 sekundi. Dok je Mansellov žuto-plavi bolid stajao nepomičan na dizalici, Ayrton Senna je u svom McLarenu projurio startno-ciljnim pravcem uz gromoglasne ovacije publike i preuzeo vođstvo u trci. Kada je Mansell konačno izašao na stazu na svežim, mekim gumama koje su imale ogroman nivo prijanjanja, zaostajao je za Sennom malo više od pet sekundi. Preostalo je samo sedam krugova do kraja ove neverovatne trke.

Tri kruga epskog dvoboja na braniku

Ono što se desilo u poslednja tri kruga trke smatra se jednim od najnapetijih, najdramatičnijih i najreprodukovanijih sportskih duela u celokupnoj istoriji svetskog automobilizma. Nigel Mansell je na novim, mekim gumama vozio kao u transu, rizikujući sve. Srušio je zvanični rekord staze, vozeći skoro dve sekunde brže po krugu od vodećeg Senne koji se mučio sa starim gumama. Već u 75. krugu, Mansell se potpuno približio zadnjem krilu Senninog McLarena. Dva bolida su bila toliko blizu da su posmatračima izgledala kao jedan crveno-beli i žuto-plavi objekat koji neverovatnom brzinom juri uskim ulicama Monte Carla.

Mansell je pokušavao sve što je bilo u ljudskoj moći. Napadao je sa unutrašnje strane kod spore ukosnice Grand Hotel Hairpin, pokušavao je da se ugura u krivini Portier koja vodi ka tunelu, i tražio prostor na kočenju nakon tunela kod šikane Nouvelle Chicane. Međutim, Senna je demonstrirao apsolutnu genijalnost defanzivne vožnje i mentalnu čvrstinu. Koristeći činjenicu da je staza u Monaku izuzetno uska i da je preticanje praktično nemoguće ako vozač ispred ne napravi i najmanju grešku, Senna je savršeno pozicionirao svoj bolid. Postavio bi McLaren tačno na sredinu staze u ključnim zonama kočenja, zatvarajući sve linije prolaza i primoravajući Mansella da stalno koči i gubi aerodinamički zamah. Bilo je to vozačko šahovsko nadmudrivanje na samoj ivici katastrofe pri brzinama od preko 200 km/h, gde bi i najmanji dodir guma poslao obojicu direktno u zaštitnu ogradu i okončao trku.

Legat istorijskog trijumfa pod kneževim dvorom

Nakon tri kruga paklenog pritiska pod kojim bi se većina vozača slomila, Ayrton Senna je prošao kroz ciljnu liniju kao pobednik, sa samo 0.215 sekundi prednosti u odnosu na razočaranog Nigela Mansella. Bilo je to njegovo peto slavlje u Monaku, čime se izjednačio sa legendarnim Grahamom Hillom na večnoj listi pobednika ove najprestižnije trke. Mansell je bio toliko fizički i emotivno iscrpljen nakon trke da nije mogao samostalno da stoji na podijumu tokom intoniranja himni, već je morao da sedne na stepenik dok su mu Senna i Patrese pomagali i nudili vodu.

"Znao sam da je Nigel mnogo brži i da ima daleko bolji bolid ove godine. Moje gume su bile potpuno uništene na kraju i bolid je proklizavao svuda. Jedini način da pobedim bio je da ostanem fokusiran, igram umne igre i pozicioniram bolid tako da on jednostavno nema gde da prođe bez sudara. Bilo je izuzetno naporno i stresno, ali Monako je uvek poseban." – Ayrton Senna [^2]

Velika nagrada Monaka 1992. godine ostala je upisana u istoriju kao trka u kojoj je čist ljudski faktor, hrabrost i vozačka inteligencija pobedila naprednu tehnologiju i superioran inženjering. U sezoni u kojoj je Williams FW14B bio apsolutni vladar i klasa za sebe, Ayrton Senna je pokazao svetu da harizma, hrabrost i taktička genijalnost vozača i dalje mogu kreirati sportska čuda kada se sve čini izgubljenim. Ovaj epski duel između dve legende pod kneževim dvorom ostaje trajno svedočanstvo o vremenu kada su staze bile uže, bolidi divlji, a vozači istinski heroji i gladijatori modernog doba.

[^1]: Nigel Mansell, Staying on Track: The Autobiography, Simon & Schuster, 2015.
[^2]: Christopher Hilton, Ayrton Senna: The Whole Story, Haynes Publishing, 2004.