Velika nagrada Brazila 2003: potop na Interlagosu, crvene zastave i istorijski haos oko pobednika

Velika nagrada Brazila 2003. godine, održana 6. aprila na stazi Interlagos u Sao Paulu, ostaće upamćena kao jedna od najbizarnijih, najopasnijih i najkontroverznijih trka u istoriji Formule 1. Ono što je trebalo da bude treći vikend uzbudljive sezone, pretvorilo se u apsolutni haos pod uticajem biblijskog pljuska, administrativnih grešaka i serije stravičnih udesa. Interlagos je tog popodneva postao vodeno trkalište koje je gutalo čak i najveće šampione, a odluka o tome ko je zapravo pobedio na trci doneta je tek pet dana kasnije, daleko od staze, u kancelarijama Svetske automobilske federacije (FIA) u Parizu.

Najava kišnog vikenda i bezbednosni izazovi na Interlagosu

Problemi su počeli i pre nego što je trkački vikend zvanično otvoren. Za sezonu 2003. FIA je uvela niz novih pravila u cilju smanjenja troškova, uključujući i strogo ograničenje na samo jedan tip guma za mokro vreme koje timovi smeju da koriste tokom vikenda. Većina ekipa, u potrazi za performansama na vlažnoj stazi koja se brzo suši, odlučila je da nominuje "intermediate" gume (gume za promenljive uslove). Niko nije predvideo da će se tropski monsun sručiti na Sao Paulo baš u nedelju popodne.

Staza Interlagos, poznata po svojim neravninama i teškoj konfiguraciji, poseduje nekoliko kritičnih tačaka gde se voda prirodno sliva sa brda i stvara rečne tokove preko asfalta. Najproblematičniji deo bila je krivina broj tri, čuvena Curva do Sol (Krivina sunca). Drenažni sistem staze jednostavno nije bio projektovan da primi toliku količinu vode, što je značilo da je na tom delu staze postojala stalna opasnost od akvaplaninga – gubitka kontakta između guma i asfalta zbog vodenog klina.

U trenucima pre starta, padokom je vladala panika. Vozači su apelovali na direktora trke Čarlija Vajtinga (Charlie Whiting) da odloži start jer su uslovi bili previše opasni. Vidljivost je bila ravna nuli, a automobili su proklizavali čak i na formacijskom krugu pri minimalnim brzinama. Ipak, doneta je odluka da trka počne, ali iza sigurnosnog automobila.

Početak iz sigurnosnog automobila: staza pretvorena u jezero

Sigurnosni automobil, Mercedes-Benz SL 55 AMG koji je vozio Bernd Majlender, predvodio je kolonu bolida tokom prvih osam krugova. Vozači su se iza njega borili da održe temperaturu u gumama i kočnicama, dok su u radio komunikacijama sa svojim boksom opisivali situaciju kao vožnju po jezeru. Kada se sigurnosni automobil konačno povukao na kraju osmog kruga, trka je počela u punom tempu, ali je haos nastupio gotovo trenutno.

Kimi Raikonen (Kimi Räikkönen) u Meklarenu, koji je startovao kao četvrti, brzo je iskoristio prednost svojih Michelin guma i preuzeo vođstvo od klupskog kolege Dejvida Kultarda. Bolidi opremljeni Bridžston gumama, uključujući i do tada dominantne Ferarije, mučili su se sa nedostatkom prianjanja na dubokoj vodi. Mihael Šumaher (Michael Schumacher) je uspevao da se održi u vrhu zahvaljujući svom vanserijskom trkačkom umeću, ali je bilo očigledno da vozi na samoj ivici incidenta.

"U nekim trenucima uopšte nisam video stazu ispred sebe. Vozio sam po sećanju i pratio svetlo na bolidu ispred. Kada bi taj auto izleteo, verovatno bih i ja krenuo za njim." – Kimi Raikonen.

Kako se trka razvijala, staza se na nekim mestima sušila, stvarajući usku suvu liniju, ali je Curva do Sol ostala smrtonosna zamka. Voda je nastavila da teče preko asfalta na tom mestu, stvarajući nevidljivu prepreku za svakog ko bi makar za nekoliko centimetara skrenuo sa idealne putanje.

Krivina sunca kao groblje šampiona: masovna izletanja

Prva žrtva Curva do Sol bio je domaći heroj i miljenik publike Rubens Barikelo (Rubens Barrichello), koji je izleteo ali uspeo da se vrati, da bi kasnije odustao zbog kvara na sistemu za gorivo dok je vodio trku. Međutim, pravi karambol počeo je u 27. krugu. Mladi španski vozač Huan Pablo Montoja (Juan Pablo Montoya) u Vilijamsu izgubio je kontrolu nad bolidom na vodenom toku i završio u zaštitnoj barijeri od guma.

Samo krug kasnije, na potpuno istom mestu i na identičan način, izleće Antonio Piconija u Džaguaru. Dok su redari pokušavali da uklone njegov bolid pomoću dizalice, u istom krugu na isto mesto sleće i Dženson Baton (Jenson Button) u BAR-Hondi, za dlaku izbegavši parkirane automobile i redare. Sigurnosni automobil je morao ponovo da izađe na stazu.

Najveći šok usledio je u 33. krugu. Mihael Šumaher, čovek koji je važio za kralja kišnih uslova (Regenmeister), napravio je identičnu grešku. Njegov Ferrari 650 pretrpeo je akvaplaning, okrenuo se i udario u gume, zamalo pogodivši dizalicu koja je i dalje uklanjala Batonov bolid[^1]. Bilo je to prvo Šumaherovo odustajanje nakon skoro dve godine i 24 uzastopne trke koje je završio u bodovima. Curva do Sol je postala groblje bolida, a na tom mestu je završio i Jos Ferstapen u Minardiju.

Đankarlo Fizikela i neočekivani uspon tima Džordan

Dok su favoriti otpadali jedan po jedan, iskusni italijanski vozač Đankarlo Fizikela (Giancarlo Fisichella) vozio je trku svog života u slabom i slabo finansiranom bolidu Jordan-Ford EJ13. Edi Džordan (Eddie Jordan), vlasnik tima, primenio je genijalnu, mada rizičnu taktiku. Pozvao je Fizikelu u boks veoma rano, napunio bolid gorivom do vrha i stavio ga na nove gume. Ideja je bila da Fizikela ne mora više da ide u boks, nadajući se da će trka biti prekinuta pre predviđene distance od 71 kruga.

Kako su drugi vozači išli na redovna dolivanja goriva i menjanje guma, Fizikela je polako napredovao kroz poredak. Kada se sigurnosni automobil povukao nakon Šumaherovog udesa, na vrhu su se našli Kimi Raikonen i Dejvid Kultard. Međutim, Kultard je morao u boks u 52. krugu, ostavljajući Raikonena na vodećoj poziciji sa Fizikelom koji mu je disao za vrat.

Fizikelin bolid je na vlažnoj stazi funkcionisao iznenađujuće dobro. U 54. krugu, Raikonen pravi malu grešku pod pritiskom, odlazi preširoko na kočenju pred prvu šikanu, što Fizikela koristi i spektakularno preuzima vođstvo. U tom trenutku, mehaničari u boksu Džordana počeli su da slave, svesni da su na pragu senzacije, ali niko nije mogao da pretpostavi kakva će se drama odigrati u narednih nekoliko minuta.

Sudar Alonsa, crvena zastava i zbunjujući prekid trke

U 54. krugu, dok je Fizikela vodio, Mark Veber (Mark Webber) u Džaguaru doživeo je stravičan udes na startno-ciljnom pravcu. Njegov bolid se pri brzini od preko 240 kilometara na čas odbio od zaštitnog zida, ostavljajući stazu prekrivenu krhotinama, točkovima i delovima karoserije. Veber je izašao iz smrskanog kokpita nepovređen, ali je staza bila potpuno blokirana.

Samo nekoliko sekundi kasnije, Fernando Alonso u Renou, ignorišući žute zastave i uputstva sa staze, naleteo je punom brzinom na jednu od Veberovih otkinutih guma. Njegov bolid je lansiran u vazduh, udario u levu, a potom se odbio i preleteo stazu zakucavši se u desnu zaštitnu ogradu. Alonso je pretrpeo izuzetno jak udarac i ostao da leži pored bolida, zbog čega je medicinski tim morao hitno da interveniše.

Direktor trke Čarli Vajting je odmah pokazao crvenu zastavu, označavajući prekid trke u 55. krugu. Prema pravilima Formule 1, ukoliko je odveženo više od 75% predviđene distance (što je u Brazilu iznosilo 54 kruga), trka se ne nastavlja već se proglašava kraj. Međutim, nastao je administrativni košmar oko toga koji krug se uzima kao zvanični konačni poredak. Pravilnik je nalagao da se u slučaju prekida računa poredak koji je važio dva kruga pre kruga u kojem je pokazana crvena zastava.

Sudska odluka u Parizu i konačna pravda za italijanskog vozača

Zvaničnici trke su na stazi procenili da je u trenutku prekida tekao 55. krug. Shodno tome, vratili su poredak na kraj 53. kruga, kada je Kimi Raikonen bio u vođstvu. Na zvaničnom podijumu, zbunjeni Raikonen je podigao pobednički trofej, Đankarlo Fizikela je stajao na drugom stepeniku sa suzama u očima jer mu je izmakla prva pobeda u karijeri, dok je trećeplasirani Alonso bio u bolnici na pregledima. Pored svega, Fizikelin bolid se zapalio u zatvorenom parku (parc fermé) odmah nakon trke, što je dodalo vizuelni dramatični efekat ovom haosu.

Međutim, Edi Džordan i njegovi inženjeri nisu želeli da odustanu. Podneli su zvaničnu žalbu FIA-i, tvrdeći da je Fizikela zapravo započeo svoj 56. krug neposredno pre nego što je crvena zastava pokazana. Ukoliko je to bilo tačno, konačni poredak je morao da se računa na osnovu 54. kruga – trenutka kada je Fizikela već pretekao Raikonena i bio lider trke.

Nakon detaljne istrage, pregledanja vremenskih transpondera i zvanične telemetrije tima Džordan, FIA je 11. aprila 2003. godine na vanrednom sastanku u Parizu priznala grešku[^2]. Zvanični rezultati su promenjeni: Đankarlo Fizikela je proglašen za pobednika Velike nagrade Brazila 2003, dok je Kimi Raikonen pomeren na drugo mesto. Bila je to istorijska pravda za italijanskog vozača i prva pobeda za tim Jordan nakon četiri godine suše. Na sledećoj trci u Imoli organizovana je neobična ceremonija na startnoj liniji gde je Raikonen predao pobednički pehar Fizikeli, stavljajući tačku na najhaotičniji vikend u modernoj eri Formule 1.

[^1]: Šumaher je nakon udesa lično otišao kod sudija i redara kako bi se uverio da su svi bezbedni, svestan da je njegov bolid mogao da izazove tragične posledice.
[^2]: FIA je izdala zvanično saopštenje u kojem se izvinila timu Džordan i navijačima zbog administrativne greške prouzrokovane pritiskom tokom prekida trke.