Nelson Pike: kontroverzni genije i trostruki šampion sveta Formule 1

Nelson Pike (Nelson Piquet) stoji kao jedan od najfascinantnijih, ali i najpolarizujućih likova u čitavoj istoriji Formule 1. Tokom ere koja se smatra najopasnijom, najnapornijom i tehnološki najdinamičnijom – zlatnim godinama turbo motora – ovaj Brazilac je uspeo da se popne na krov sveta čak tri puta. Ono što je Pikea izdvajalo od njegovih savremenika, poput Alena Prosta, Ajrtona Sene ili Najdžela Mensela, nije bila samo sirova brzina na stazi. Pike je bio tehnički genije u kokpitu. Posedovao je retku sposobnost da razume mehaniku automobila do najsitnijih detalja, provodeći sate i sate sa mehaničarima i inženjerima, analizirajući ponašanje guma, suspenzije i aerodinamike. Van staze, bio je poznat po svom oštrom, često nemilosrdnom humoru, psihološkim igrama kojima je uništavao samopouzdanje svojih rivala i potpunom nedostatku poštovanja prema autoritetima i medijskim konvencijama.

Uspon brazilskog buntovnika od teniskih terena do trkačke staze

Nelson Pike Souto Major rođen je 17. avgusta 1952. godine u Rio de Žaneiru, u uglednoj i bogatoj porodici. Njegov otac, Estacio Gonsalves Souto Major, bio je istaknuti brazilski političar i ministar zdravlja, koji je za svog sina imao potpuno drugačije planove. Otac je želeo da Nelson postane profesionalni teniser i čak ga je poslao u prestižnu sportsku akademiju u Sjedinjenim Američkim Državama kako bi usavršio svoju igru. Nelson je bio talentovan za tenis, ali je njegova prava ljubav ležala na sasvim drugom mestu – u bučnim radionicama gde su se sklapali motori i na improvizovanim karting stazama u okolini Brazilije.

Da bi sakrio svoje učešće u trkama od stroge porodice, Nelson je počeo da se trka pod devojačkim prezimenom svoje majke – Pike (Piquet), ali namerno pogrešno napisanim kako bi izbegao detekciju. Njegov talenat je bio očigledan od samog početka. Osvojio je brazilski karting šampionat 1971. i 1972. godine, pre nego što je prešao u lokalnu Formulu Vee. Shvativši da njegova trkačka karijera ima budućnost, prekinuo je studije inženjerstva i 1977. godine doneo sudbonosnu odluku da se preseli u Evropu, prateći stope svog slavnog sunarodnika Emersona Fitipaldija.

Evropski početak bio je impresivan. U britanskom šampionatu Formule 3 1978. godine, Pike je prosto eksplodirao. Oborio je dugogodišnji rekord Džekija Stjuarta po broju pobeda u jednoj sezoni, što je odmah privuklo pažnju menadžera iz najvišeg ranga. Njegov debi u Formuli 1 dogodio se iste godine sa privatnim Ensign bolidom, nakon čega je usledilo nekoliko trka za tim Em-Si-El (MCL). Međutim, ključni trenutak za njegovu karijeru dogodio se kada ga je primetio niko drugi do Berni Eklston (Bernie Ecclestone), ambiciozni vlasnik tima Brabam (Brabham).

Partnerstvo sa Bernijem Eklstonom i prva slava u Brabamu

Berni Eklston je prepoznao Pikeov potencijal i ponudio mu ugovor za sezonu 1979. kao klupskom kolegi dvostrukog svetskog šampiona Nikija Laude. Lauda, poznat po svom pragmatičnom i analitičkom pristupu trkama, postao je nenamerni mentor mladom Brazilcu. Pike je upijao svaku reč i svaki pokret austrijskog asa, posebno obraćajući pažnju na to kako Lauda komunicira sa inženjerima i kako podešava bolid za dugotrajne trkačke distance. Kada se Lauda iznenada povukao usred sezone 1979, Pike je preko noći postao lider tima Brabam.

Dizajner Brabama, legendarni Gordon Mari (Gordon Murray), pronašao je u Pikeu savršenog partnera za razvoj svojih inovativnih ideja. Mari je bio vizionar koji je stalno pomerao granice pravila, a Pike je bio dovoljno tehnički potkovan da te ideje sprovede u delo na stazi. Bolid Brabham BT49, pokretan pouzdanim Cosworth DFV motorom, postao je glavno oružje u rukama mladog Brazilca. Tokom 1980. godine, Pike je vodio žestoku borbu sa Alanom Džonsom za šampionsku titulu, ali je na kraju morao da se zadovolji vicešampionskom pozicijom.

"Uvek sam verovao da trke ne dobija samo najbrži auto ili najbolji vozač, već onaj ko je najpametniji. Formula 1 je igra uma jednako koliko i brzine." – Nelson Pike.

Gubitak titule 1980. samo je pojačao Pikeovu glad za pobedom. Sezona 1981. bila je jedna od najnapetijih u istoriji sporta, sa tri vozača u igri za titulu do poslednjeg kruga. Glavni Pikeovi rivali bili su vozači Vilijamsa, Alan Džons i Karlos Rojteman. Koristeći prednosti Brabamovog inovativnog hidropneumatskog sistema vešanja, koji je Mari dizajnirao kako bi zaobišao nova pravila o visini bolida, Pike je konstantno sakupljao bodove. Na finalnoj trci sezone u Las Vegasu, voženoj po nesnosnoj vrućini na improvizovanoj stazi oko hotela Cezares Palas, Pike je završio kao peti. Taj rezultat, ostvaren u stanju potpune fizičke iscrpljenosti gde je jedva držao glavu uspravno u kokpitu, bio je dovoljan da osvoji svoju prvu šampionsku titulu sa samo jednim bodom prednosti u odnosu na Rojtemana.

Šampionska kruna 1981. i 1983. godine: tehnološki ratovi i turbo era

Nakon teške sezone 1982. u kojoj je Brabam razvijao novi i izuzetno snažni BMW-ov četvorocilindrični turbo motor, tim je bio spreman za povratak na vrh 1983. godine. Gordon Mari je dizajnirao Brabham BT52, bolid koji je izgledao poput strele i koji je savršeno balansirao ogromnu snagu BMW-ovog motora, koja je u kvalifikacionom režimu prelazila 800 konjskih snaga. Bila je to godina u kojoj su taktičke odluke, poput planiranih zaustavljanja u boksu radi dolivanja goriva i zamene guma, ponovo uvedene u Formulu 1, a Pike je bio majstor ove igre.

Glavni rival te sezone bio mu je Alen Prost u fabričkom Renou. Prost je vodio veći deo šampionata, ali je Pike u završnici sezone izveo spektakularan povratak. Pobede u Monci i Brends Hetču, praćene trećim mestom na finalnoj trci u Južnoj Africi, donele su mu drugu šampionsku krunu. Pike je tako postao prvi vozač u istoriji Formule 1 koji je osvojio titulu koristeći turbo motor. Njegova sposobnost da kontroliše eksplozivnu snagu motora i sačuva gume u ključnim trenucima trke učvrstila je njegov status najboljeg vozača svoje generacije.

Usledile su još dve godine u Brabamu obeležene problemima sa pouzdanošću italijanskih guma Pirelli i BMW motora, što je frustriralo Pikea. Kada je shvatio da Eklston ne želi da mu ponudi platu koju zaslužuje kao dvostruki svetski šampion, Pike je odlučio da promeni sredinu. Krajem 1985. godine prihvatio je ponudu Frenka Vilijamsa i prešao u tim koji je u tom trenutku imao najbolji motor na svetu – Hondin V6 turbo.

Prelazak u Vilijams i epski rat sa Najdželom Menselom

Dolazak u Vilijams 1986. godine trebalo je da označi početak apsolutne dominacije Nelsona Pikea. Međutim, sudbina je imala drugačije planove. Pre početka sezone, osnivač tima Frenk Vilijams doživeo je tešku saobraćajnu nesreću koja ga je ostavila prikovanog za invalidska kolica. U njegovom odsustvu, timom je rukovodio Patrik Hed, koji je imao izrazitu naklonost prema britanskom vozaču Najdželu Menselu. Pike, koji je potpisao ugovor sa jasnim obećanjem da će imati status prvog vozača, našao se u neprijateljskom okruženju gde je morao da deli resurse sa čovekom koga je smatrao intelektualno i tehnički inferiornim.

Sukob između Pikea i Mensela brzo je prerastao okvire sportskog rivalstva i postao lični rat. Pike nije birao sredstva kako bi izbacio Mensela iz ravnoteže, nazivajući ga u medijima "brzim idiotom" i dajući uvredljive komentare na račun njegove supruge Rosan. Mensel je na stazi odgovarao agresivnom i neustrašivom vožnjom. Ovaj unutrašnji rat eskalirao je tokom cele sezone 1986. Na poslednjoj trci u Australiji, obojica su imali priliku za titulu, ali su njihove međusobne borbe i pucanje gume na Menselovom bolidu omogućili Alenu Prostu u slabijem Meklarenu da im preotme titulu ispred nosa.

Godina 1987. donela je revanš. Pike je pretrpeo strašan udes tokom treninga na stazi Imola, u ozloglašenoj krivini Tamburelo. Taj udarac ostavio je trajne posledice na njegov vid i percepciju dubine, što je on krio od tima i lekara kako bi nastavio da se trka[^1]. Shvativši da više nema istu sirovu brzinu u kvalifikacijama kao Mensel, Pike se u potpunosti oslonio na svoj taktički genije i konzistentnost. Mensel je osvojio više pobeda te sezone (šest naspram Pikeovih tri), ali je Pike redovno završavao na podijumu i pametno sakupljao bodove. Kada je Mensel doživeo udes na treningu u Suzuki i morao da propusti poslednje dve trke, Pike je osigurao svoju treću titulu šampiona sveta, demonstrirajući da se šampionat osvaja glavom, a ne samo srcem.

Treća titula u Benetonu i zalazak jedne velike karijere

Nakon osvajanja treće titule, Pike je napustio Vilijams, ne želeći više da deli garažu sa ljudima koji ga ne podržavaju. Prešao je u slavni tim Lotus za sezone 1988. i 1989. godine. Međutim, nekada moćni britanski tim bio je u fazi ozbiljnog propadanja. Bolid je bio loše dizajniran, a čak ni Hondini motori nisu mogli da kompenzuju nedostatak aerodinamičkog pritiska. Tokom ove dve godine, Pike je retko bio konkurentan za pobede, a u nekoliko navrata je čak propustio da se kvalifikuje za trku, što je bio jasan znak da su najbolji dani Lotusa iza njih.

Mnogi su mislili da je Pikeova karijera završena, ali je on 1990. godine pronašao novu motivaciju prelaskom u Beneton (Benetton), ekipu koju je predvodio harizmatični Flavio Brijatore. Beneton je bio poznat po sjajnom marketingu, ali i po odličnoj šasiji koju je dizajnirao Džon Barnard. Pokretan Fordovim motorom, bolid je bio izuzetno agilan. Pike je u Benetonu doživeo drugu mladost. Njegovo iskustvo i sposobnost da sačuva gume doneli su mu dve spektakularne pobede na kraju sezone 1990. u Japanu i Australiji, čime je obezbedio treće mesto u šampionatu.

Sezona 1991. bila je njegova poslednja u Formuli 1. Ovu godinu obeležila je njegova poslednja, ukupno 23. pobeda u karijeri na Velikoj nagradi Kanade, gde je preuzeo vođstvo u poslednjem krugu nakon što je njegovom večitom rivalu Najdželu Menselu otkazao motor (ili je Mensel slučajno ugasio motor dok je mahao publici). Sredinom te sezone, u Beneton je stigao mladi nemački talenat Mihael Šumaher (Michael Schumacher). Pike je odmah prepoznao da je došlo vreme da ustupi mesto novoj generaciji i na kraju godine je objavio konačni odlazak iz Formule 1.

Složeni legat i mesto među velikanima svetskog motorsporta

Nakon odlaska iz Formule 1, Pike je pokušao da osvoji čuvenu trku 500 milja Indijanapolisa. Nažalost, tokom treninga 1992. godine doživeo je stravičan udes u kojem je zadobio teške povrede stopala i članaka. Iako se oporavio i čak nastupio na trci naredne godine, njegova profesionalna karijera na najvišem nivou bila je praktično gotova. Kasnije se bavio biznisom u Brazilu, osnivajući uspešnu kompaniju za satelitsko praćenje vozila, što mu je donelo ogromno bogatstvo.

U istoriji Formule 1, Nelson Pike ostaje zapisan kao jedan od samo nekolicine vozača koji su uspeli da osvoje tri ili više titula prvaka sveta. Njegov doprinos razvoju tehnologije, testiranju guma i uvođenju novih taktičkih elemenata poput planiranih pit-stopova promenio je lice sporta. Njegov sin, Nelson Pike Mlađi (Nelsinho Piquet), takođe je stigao do Formule 1, ali je ostao upamćen po kontroverznoj aferi "Crashgate" na Velikoj nagradi Singapura 2008. godine.

Pikeov legat je, ipak, ostao delimično osenčen njegovim kontroverznim izjavama van staze, koje su se nastavile i dugi niz godina nakon što se povukao iz sporta. Njegovi verbalni sukobi sa Ajrtonom Senom, Lewisom Hamiltonom i drugim velikanima često su nailazili na osudu javnosti. Međutim, niko mu ne može osporiti ono što je postigao na stazi – tri titule sa dva različita tima, ostvarene protiv nekih od najvećih vozača koje je svet ikada video, zahvaljujući jedinstvenoj kombinaciji sirovog trkačkog talenta i vrhunskog intelektualnog pristupa motosportu.

[^1]: Pike je u kasnijim intervjuima priznao da je nakon udesa u Imoli izgubio oko 80% percepcije dubine, te da je morao da se oslanja na orijentire pored staze kako bi znao kada da koči.