Johen Rind: jedini posthumno krunisani šampion u istoriji Formule 1

Priča o Johenu Rindu (Jochen Rindt) jedna je od najdramatičnijih, najtragičnijih i najfascinantnijih storija koje je auto-sport ikada napisao. U vremenu kada je bezbednost na stazama bila u povoju, a vozači svakog vikenda rizikovali svoje živote u aluminijumskim kadama napunjenim stotinama litara visokooktanskog goriva, Rind je sijao posebnim sjajem. Njegov stil vožnje bio je beskompromisan, njegov karakter buntovan i direktan, a talenat vanzemaljski. Postao je prvi i do danas jedini vozač koji je titulu svetskog šampiona Formule 1 osvojio posthumno. Njegova sudbina bila je zapečaćena u Monci 1970. godine, ali je njegova legenda ostala da živi večno kao simbol jedne herojske i smrtonosne ere motosporta.

Mladost obeležena tragedijom i prvi koraci u svetu brzine

Johen Rind je rođen 18. aprila 1942. godine u Majncu, u Nemačkoj, usred vihora Drugog svetskog rata. Tragedija ga je pratila od samog početka; kada je imao samo godinu dana, njegovi roditelji su poginuli u savezničkom bombardovanju Hamburga. Malog Johena su potom odgajali baba i deda sa majčine strane u austrijskom gradu Gracu. Iako je po rođenju bio nemački državljanin, Rind je tokom cele svoje karijere vozio pod austrijskom licencom i uvek se izjašnjavao kao Austrijanac, postavši heroj nacije koja je tek počinjala da razvija svoju ljubav prema brzom trkanju.

Kao tinejdžer, Rind je bio buntovnik bez razloga. Njegova mladost bila je ispunjena nestašlucima, skijanjem, uličnim trkama i čestim problemima sa školskim autoritetima. Bio je vođa bande mladića koji su tražili adrenalin na svakom koraku. Prekretnica u njegovom životu dogodila se 1961. godine kada je sa prijateljima, među kojima je bio i budući savetnik Red Bull tima Helmut Marko (Helmut Marko), posetio Veliku nagradu Nemačke na Nirburgringu. Gledajući te legendarne bolide i vozače kako lete kroz „Zeleni pakao“, Rind je doneo odluku koja će mu promeniti život: postaće vozač Formule 1.

Svoju trkačku karijeru započeo je u turing automobilima, vozeći Simca Aronde sa neverovatnom agresivnošću koja će postati njegov zaštitni znak. Rind nije samo vozio automobil; on ga je bacao u krivine, kontrolišući ga na samoj granici fizike. Njegov prelazak u formulu Junior i potom formulu 2 brzo je privukao pažnju stručnjaka. Na trci u Kristal Palasu 1964. godine, vozeći privatni Brabham, uspeo je da pobedi tadašnjeg kralja Formule 1, Grejama Hila. Taj trenutak je bio jasan signal celom trkačkom svetu da je na scenu stupio vanserijski talenat koji ne respektuje autoritete na stazi.

Proboj na veliku scenu i saradnja sa legendarnim konstruktorima

Rindov debi u Formuli 1 dogodio se na domaćem tlu, na Velikoj nagradi Austrije 1964. godine, na stazi Zeltveg, gde je vozio za tim Rob Walker Racing. Iako je odustao zbog kvara na upravljaču, pokazao je dovoljno da obezbedi ugovor sa fabričkim timom Cooper Car Company za sezonu 1965. Cooper je u to vreme već bio u padu, nakon šampionskih dana sa Džekom Brabhamom krajem pedesetih godina, ali je Rind uspeo da izvuče maksimum iz zastarelog bolida. Njegov timski kolega bio je iskusni Brus Meklaren, a Rind je uspeo da zabeleži nekoliko zapaženih rezultata, uključujući četvrto mesto u Nemačkoj i šesto u SAD.

Uporedo sa Formulom 1, Rind je nastupao i na trkama izdržljivosti. Godine 1965. postigao je jedan od svojih najvećih uspeha osvajanjem legendarne trke 24 sata Le Mana. Vozeći crveni Ferrari 250 LM za tim NART (North American Racing Team) zajedno sa Amerikancem Mastenom Gregorijem, Rind je vozio bez kalkulacija. Automobil je tokom cele trke bio forsiran do krajnjih granica, jer su obojica bili ubeđeni da se mašina neće održati do kraja. Na opšte iznenađenje, Ferrari je izdržao, a Rind i Gregori su stigli do senzacionalne pobede koja je Austrijancu donela svetsku slavu.

U sezonama 1966. i 1967. Rind je nastavio da vozi za Cooper, koji je sada koristio teške Maserati V12 motore. Uprkos deficitu u snazi i težini bolida, Rind je briljirao. U sezoni 1966. završio je kao treći u ukupnom poretku šampionata, iza Džeka Brabhama i Džona Sertisa, sa nekoliko podijuma. Godine 1968. prelazi u tim Brabham, koji je prethodne dve godine osvajao titule. Međutim, ta sezona je bila obeležena nepouzdanim Repco motorima, te je Rind završio samo dve trke, ali je na obe stigao do podijuma, dok je na ostalim konstantno bio najbrži na treninzima, osvojivši dve pol pozicije.

Prelazak u Lotus i komplikovan odnos sa Kolinom Čepmenom

Rindov neosporni talenat i brzina privukli su pažnju najkontroverznijeg genija tog doba – Kolina Čepmena (Colin Chapman), osnivača tima Lotus. Čepmen je bio poznat po stvaranju ekstremno brzih, revolucionarnih, ali i opasno krhkih bolida. Rind je u početku bio veoma skeptičan prema prelasku u Lotus, svestan da su njegovi bolidi često lomljivi i da su odneli živote mnogih sjajnih vozača, uključujući Džima Klarka koji je poginuo 1968. godine. Ipak, želja za pobedama i titule bila je jača od straha. Potpisao je za Lotus za sezonu 1969. godine, postavši klupski kolega Grejamu Hilu.

Odnos između Rinda i Čepmena bio je izuzetno napet. Rind je javno kritikovao konstrukciju Lotusovih bolida, optužujući Čepmena da svesno žrtvuje bezbednost zarad smanjenja težine i poboljšanja aerodinamike. Sukob je kulminirao na Velikoj nagradi Španije 1969. godine na stazi Monžuik Park. Zbog loma zadnjeg krila na oba bolida Lotusa, i Hil i Rind su doživeli teške udese. Rind je zadobio prelom nosa i potres moguga, a iz bolida je izvučen u nesvesti. Nakon ovog incidenta, Rind je napisao otvoreno pismo medijima u kojem je kritikovao upotrebu visokih krila i apelovao na povećanje bezbednosti u Formuli 1.

„Kolin, ja mogu da vozim samo onoliko brzo koliko imam poverenja u automobil, a u Lotusovim bolidima to poverenje je uvek na staklenim nogama. Ako se nešto slomi na brzini od 250 kilometara na čas, tu nema spasa. Ti moraš da napraviš auto koji je jači.“[^1]
— Johen Rind u pismu upućenom Kolinu Čepmenu nakon udesa u Španiji 1969.

Ipak, kada je bolid funkcionisao, Rind je bio nepobediv. Svoju prvu pobedu u Formuli 1 ostvario je na pretposlednjoj trci sezone 1969. godine u Votkins Glenu na Velikoj nagradi SAD. Bila je to dominantna predstava koja je pokazala da je Rind spreman za velika dela u nastupajućoj dekadi. Sezonu je završio na četvrtom mestu, ali je svima bilo jasno da je Austrijanac glavni favorit za titulu u sezoni 1970.

Revolucionarni Lotus 72 i sezona sudbonosnog trijumfa

Sezona 1970. počela je za Rinda razočaravajuće na prve dve trke sa starim bolidom Lotus 49. Međutim, u Monaku je izveo jedno od najvećih čuda u istoriji ovog sporta. Vozeći zastareli Lotus 49C, Rind je u poslednjim krugovima trke vršio ogroman pritisak na vodećeg Džeka Brabhama. U poslednjoj krivini poslednjeg kruga, pod strahovitim pritiskom Austrijanca, legendarni Brabham je napravio grešku, blokirao točkove i završio u barijeri. Rind je prošao pored njega i odneo senzacionalnu pobedu koja je ušla u anale Formule 1.

Ubrzo nakon toga, Čepmen je predstavio novi bolid – Lotus 72. Bio je to automobil koji je redefinisao dizajn trkačkih vozila za naredne decenije. Lotus 72 je imao klinasti profil, hladnjake postavljene sa strane umesto u nosu bolida, torzione poluge umesto klasičnih opruga i kočnice smeštene unutar šasije radi smanjenja neogibljene mase. Iako je bolid u početku patio od dečijih bolesti i problema sa ogibljenjem, kada su ti problemi rešeni, Rind je počeo da dominira.

Austrijanac je vezao četiri uzastopne pobede na evropskim stazama: u Holandiji (Zandvort), Francuskoj (Klermon-Feran), Velikoj Britaniji (Brends Heč) i Nemačkoj (Hokenhajm). Trka na Hokenhajmu bila je posebno dramatična, jer se vodila epska bitka između Rinda u Lotusu i Džekija Iksa u Ferrariju. Rind je slavio za samo nekoliko desetinki sekunde pred više od sto hiljada gledalaca. Ipak, sezona je bila prožeta tugom. Na trci u Holandiji poginuo je Rindov blizak prijatelj Pirs Kridž (Piers Courage), što je duboko potreslo austrijskog vozača i nateralo ga da ozbiljno razmišlja o povlačenju iz sporta na kraju sezone. Obećao je svojoj supruzi Nini da će se povući čim osvoji titulu šampiona.

Crna subota u Monci i večna tišina u Parabolici

Karavan Formule 1 stigao je u Moncu početkom septembra 1970. godine za Veliku nagradu Italije. Rind je imao ubedljivu prednost u šampionatu sa 45 osvojenih bodova, dok su njegovi najbliži pratioci bili daleko iza. Međutim, Ferrari je na domaćem terenu bio izuzetno brz sa svojim novim flat-12 motorom koji je davao ogromnu snagu na dugim pravcima italijanskog hrama brzine. Kako bi parirao brzini crvenih bolida na pravcima, Kolin Čepmen je odlučio da sa Rindovog bolida skine prednja i zadnja krila kako bi smanjio aerodinamički otpor.

Rindov timski kolega, mladi Brazilac Emerson Fitipaldi, doživeo je udes tokom slobodnog treninga u petak, što je unelo dodatnu nervozu u tim. Rind je, uprkos sopstvenom strahu i sumnjama u stabilnost bolida bez krila, izašao na stazu u subotu, 5. septembra, tokom kvalifikacionog treninga. Bolid je na pravcima leteo, ali je bio ekstremno nestabilan prilikom kočenja. Pri ulasku u čuvenu brzu krivinu Parabolika, na samom kraju dugog pravca, Rindov Lotus 72 je naglo skrenuo ulevo, udario u zaštitnu ogradu i počeo divlje da se okreće.

Uzrok udesa bio je lom desne poluosovine kočionog sistema, što je uzrokovalo asimetrično kočenje i potpuni gubitak kontrole. Rind je imao naviku da ne koristi pojas sa donje strane (između nogu) kako bi mogao lakše da napusti bolid u slučaju požara, što je u to vreme bila česta praksa među vozačima. Zbog toga je prilikom strahovitog udara skliznuo napred unutar šasije, a kopča sigurnosnog pojasa mu je nanela fatalne povrede vrata i grudnog koša. Preminuo je u kolima hitne pomoći na putu ka bolnici u Milanu. Svet Formule 1 bio je u apsolutnom šoku; harizmatični lider šampionata i verovatno najbrži čovek na svetu nestao je u trenu.

Posthumna kruna i neizbrisivo nasleđe austrijskog automobilizma

U trenutku smrti, Johen Rind je imao 45 bodova na svom kontu. Do kraja šampionata ostale su još tri trke: u Kanadi, SAD i Meksiku. Jedini vozač koji je matematički mogao da ga prestigne bio je Belgijanac Džeki Iks (Jacky Ickx) u Ferrariju. Iks, koji je bio izuzetno korektan sportista, izjavio je da ne želi da osvoji titulu na taj način, ali je kao profesionalac morao da vozi do maksimuma. Na trci u Kanadi Iks je pobedio, ali je na pretposlednjoj trci u Votkins Glenu pobedu odneo Rindov mladi zamenik u Lotusu, Emerson Fitipaldi. Tom pobedom Fitipaldi je sprečio Iksa da osvoji dovoljno bodova, čime je Rindova titula postala i zvanično osigurana.

Kruna šampiona dodeljena je posthumno na ceremoniji krajem godine. Trofej je primila njegova supruga Nina Rind, ćerka poznatog finskog vozača Kurta Linka. Rindova sahrana u Gracu bila je događaj nacionalne žalosti, kojem je prisustvovalo preko trideset hiljada ljudi, uključujući ceo trkački svet. Sahranjen je na groblju Grac-Central (Graz Zentralfriedhof) kao heroj koji je stavio Austriju na svetsku mapu motosporta.

Nasleđe Johena Rinda prevazilazi samu statistiku i titule. On je bio čovek koji je svojim stilom vožnje inspirisao generacije koje dolaze, uključujući Nikija Laudu, koji je uvek isticao da mu je Rind bio jedini uzor. Njegova smrt pokrenula je radikalne promene u pogledu bezbednosti trkačkih staza i konstrukcije bolida, primoravajući organizatore da uvedu bolje zaštitne ograde i čvršće šasije. Johen Rind je ostao upamćen kao kralj brzine, trkač koji je živeo na ivici i ušao u večnost pre nego što je stigao da proslavi svoj najveći trijumf.

[^1]: Čepmenovi bolidi su često bili na ivici strukturalne izdržljivosti, što je dovelo do ozbiljnih udesa tokom čitave zlatne ere Lotusa.

Često postavljana pitanja (FAQ)

Kako je Johen Rind osvojio titulu posthumno?

Rind je pre svoje pogibije u Monci sakupio 45 bodova zahvaljujući pet pobeda u sezoni 1970. Njegovi rivali, prvenstveno Džeki Iks u Ferrariju, nisu uspeli da ga dostignu na preostalim trkama sezone, čime je Rind ostao prvi na tabeli i nakon poslednje trke u Meksiku.

Na kojoj stazi i kako je nastradao Johen Rind?

Poginuo je 5. septembra 1970. na stazi Monca u Italiji tokom kvalifikacionog treninga. Pri brzini od oko 250 km/h, na kočenju pred krivinu Parabolika, pukla je poluosovina prednje desne kočnice na njegovom Lotusu 72, što je izazvalo skretanje bolida u zaštitnu ogradu.

Koji bolid je Rind vozio tokom svoje šampionske sezone?

U sezoni 1970. vozio je legendarni Lotus 72, koji je dizajnirao Moris Filip pod vođstvom Kolina Čepmena. Ovaj bolid je uveo radikalne inovacije poput klinastog oblika šasije, bočnih hladnjaka i unutrašnjih kočnica.

Kakav je bio odnos Johena Rinda prema bezbednosti u Formuli 1?

Rind je bio svestan opasnosti svog vremena i često je kritikovao labave bezbednosne standarde. Bio je u konstantnom sukobu sa Kolinom Čepmenom zbog krhke konstrukcije Lotusovih bolida i aktivno se zalagao za uklanjanje opasnih krila i uvođenje boljih barijera na stazama.